Foto: Privatna arhiva
Sećanje na jedan od lepših događaja u slavu ženske košarke. Pre 10 godina u nekadašnjoj dvorani “Basket Siti”… Evo šta sam tada zabeležila…
Koliko jedna poruka može da bude pouka… U to nas je uverila Nataša Kovačević, najmlađa predsednica u istoriji KŽK Crvena zvezda jedne noći u decembru 2016. godine u dvorani “Basket Siti”.
– U vremenu poremećenih vrednosti veoma je važno kakve uzore imate – reče Nataša te večeri za nezaborav.
Spektakularan događaj, podizanje dresova Zvezdinih legendarnih dama, odavanje počasti najboljoj petorci svih generacija crveno-belih… Snežana Zorić, Sofija Pekić, Vukica Mitić, Zorica Đurković i Anđelija Arbutina. Kakva postava! Za duboki naklon!
Čaroban, nestvaran prizor, dug aplauz, a one na parketu sa buketima cveća klanjaju se vernoj publici. Nasmejane, vedre, čile, košarkaške vile. Mini drim-tim kao presek bogate, trijumfalne istorije najtrofejnijeg domaćeg kluba.
I ko ih se, dakle, setio? Mala, velika Nata, dete od zlata. Srpska heroina pod obručima i šire, setila se maminih (Natalija Bacanović) drugarica.
Putevi košarkaški se ukrštaju i pletu u jake mreže, neraskidivo. Ne kao one mrežice na koševima, koje je ova petorka veličanstvenih nemilice cepala. Svaki susret je okovan srećom, svih zarobljenih u obruču košarkaške lepote življenja.
I upravo iz tih zaokruženih sećanja, iz okvira koje su davno veštinom i ljudskom širinom nadmašile, izvukla ih je Nata “kao kec iz rukava”. Uspelo joj je ono što nikome nije, da okupi posebne, ali nadasve sjajne, pozitivne i neponovljive ličnosti, od kojih neke i ne vole da se eksponiraju. Princeze, carice, kraljice, na okupu. Večite devojčice.
A njihove naslednice, aktuelne igračice Zvezde su baš tom prilikom slavile u večitom derbiju i zaokružile magiju događaja. Pa, eto i sa pozicije tog trijumfa možemo ponovo do poente, do po(r)uke o uzorima. Kako je samo brzo delovala Natašina ideja. Sve je viđeno, imali smo dokaz, crveno na belo.
Uvodna Natina misao me je neizbežno inspirasala da budem lična i da sticajem lepih okolnosti, privatizujem ovaj tekst.
Svojevremeno sam u maestralnoj košarkaškoj ponudi ovih pet fenomenalnih žena našla četiri jaka razloga (Anđa je iz novijeg doba) da izaberem sport pod obručima. I da poput njih, najpre kao “zagrevanje”, zaigram basket sa dečacima ispred zgrade…
Pravi uzori su srž ove priče. Verujem da tako razmišljaju i nove generacije.
Interesantno je da su i ovih pet Zvezdinih zvezda, u tom istorijskom nizu, jedna drugoj bile idoli, jedna drugu uvlačile u crveno-belu večitu šampionsku priču.
U prilog tome, Zorica Đurković, definitivno igračica neponovljivog stila, muškog skok-šuta, svojevremeno, kao perspektivna klinka, preuzela je dres sa brojem 12 od Sneške Zorić na njenom oproštaju. Upravo taj podatak je doprineo simpatičnom paradoksu, koji je ostao na zidu, visoko iznad klupe Zvezdašica… Dve dvanaestice su odletele u večnost, da zajedno “igraju” u prvoj postavi svih vremena, zbog čega su Zoka i Sneška te prekrasne noći zbijale šale, čiji je dres lepši.
I da dalje privatizujem stvari, jer drugačije ne bih ni umela da napišem tekst o NJIMA, ne bi to bilo to, pa, nastaviću, recimo, o Sofiji Pekić. Svako “normalan” bi je “zamrzeo” da mu je trener (Ciga Vasojević u kadetskoj reprezentaciji) nametao non-stop priču o njoj.
Na svakom treningu da ti natura na nos “kako to može Sofija sa 186 cm, a ti ne možeš, pod košem je svaka lopta njena…” i slično. Ali kako da je zamrziš, kada je jedna od najduhovitijih i najprirodnijih pojava u istoriji naše ženske košarke. Uz to, žena sa srcem lavice.
– I, da se zna, nisam visoka 186, već 184 cm – ispravila me je tada Sofija, a samim tim i pokojnog Cigu – Dodavali su mi centimetre zbog protivnica. Ništa čudno, ako se zna da sam igrala protiv Uljane Semjonove, koja je bila suprotan slučaj. Njoj su, da bi je utešili da je niža od Tkačenka, smanjivali visinu sa realnih 220 na 213 cm. Dobra je Uljica, lepo smo se družile na raznim takmičenjima, sećam se da sam je šišala, lakirala joj nokte. Smejale smo se zajedno kako je potrebno malo više laka za njenu kvadraturu, nije se ljutila.
Moja privatna sećanja sad lete do pokojnog trenera Dragoljuba Pljakića, koji nam je u Partizanu, ponosno spomenuo podatak da je njegova žena, Vukica Mitić, prvi kapiten u istoriji naše košarke i ženske i muške, koji je podigao trofej Kupa evropskih šampiona, 1979. u La Korunji (U tom šampionskom pohodu su, naravno, učestvovale i Zorica i Sofija.
Sećam se sa koliko smo poštovanja gledale Vutu na pripremama Partizana, koje je provodila sa nama, malo trčkarala sa strane i nenametljivo, ali šmekerski, udelila poneki savet.
– Nisam znala da vam je to Pljaka pričao, a kad je mene trenirao nije se baš razbacivao komplimentima – setno i toplo se osmehivala čuvena Vuta, legendarni plejmejker Zvezde i “plavih”, osvajačica moskovske olimpijske bronce, kao i Sofija i Zorica.
A šta tek da kažem za sezonu u nekadašnjem Beomerksu, kada sam imala čast da igram u istom timu sa Đurkovićevom, koja je tada završavala blistavu karijeru? Igrala sam u nekim ranijim sezonama protiv nje, tada zvanično najbolje igračice Evrope, ali igranje i druženje u istom timu sa takvom legendom, bio je, malo je reći, poseban osećaj.
Igra Beomerksa je bila začinjena Zokinim plesom na terenu, letom sa loptom u šutu i njenom savršenom tehnikom…
A tek koliko uzbuđenje i kakav respekt sam osećala prema čuvenoj Sneški Zorić, kada sam je pre više od decenije intervjuisala za list “Sport”. Sa ushićenjem sam beležila njenu besedu o slavnim i romantičnim danima naše košarke. Sa koliko je samo topline i elegancije o tome pričala, na isti način na koji je davno rešetala koš. Potom je nesebično pomagala svima u crveno-beloj familiji kao sekretarica kluba. Jedna, jedina i neponovljiva. Kao i kada je bila trofejna igračica, vlasnica brojnih titula i evropske bronze… Nezaboravni lider Zvezdašica.
Zatim, šta reći o fajteru zvanom Anđelija Arbutina? Uvek svoja, neukrotiva, stamena, precizna. Zvezdino dete od glave do pete, pravi izdanak crveno-bele akademije pod obručima, u kojoj se negovala nepodnošljiva lakoća poteza. A na to je Anđa nadovezala, kao dokaz da je velika igračica, nešto svoje, ratnički mentalitet i samouverenost.
Ostalo je istorija, njen čuveni pogodak za olimpijsko srebro u Seulu, dugo je branio čast naše ženske košarke u medijima, vrteo se u špici poznate sportske televizijske emisije.
Duh i dah prošlih, starih, dobrih vremena i šampionska sadašnjost bacaju loptu naslednicama. Pravo u ruke, za zicer i koš.
Uzori su rekli svoje. Zlatnim slovima i rečima. Devojčice, vi ste na potezu…
Foto: Privatna arhiva