Velika istina je da sportisti na terenu pokazuju i kakvi su ljudi. A kada se još u jednoj ličnosti sudbinski dogodi spoj asa i sjajnog čoveka, onda je to zaista blagoslov! Takve, bogomdane ljudine, ne odaje samo način igre, takmičenja i ponašanja na sportskom borilištu, već i prirodan, blagorodan pristup novinarima, a samim tim i najširoj javnosti.
Srećom, pa u košarci ima takvih, bilo ih je i biće… Poduži je spisak naših košarkaških i ljudskih legendi sa kojima sam imala čast da razgovaram i sarađujem, ali kada su stranci u pitanju, jedan čovek, virtuoz pod obručima, držao je i drži prvo mesto na top listi.
Naravno, Kobi Brajant.
U tekućim danima planetarne košarkaške tragedije, izvadila sam iz fioke privatni foto album, gde sam odavno, ne slučajno, stavila dragocenu „službenu sliku“.
kao što uvek kažem, ništa nije slučajno, otvarajući album iz njega je, pred svedocima, bukvalno ispala, izletela, upravo ta fotografija.
Kobi i ja, Pariz 1998. godine, SP u Stritbolu.
I dan, danas se prijatelji šale na moj račun zbog špice emisije „SOS Koš“ na SOS TV kanalu, na kojoj se lepo vidi kako pod žešćom tremom trepćem i čekam pet minuta razgovora sa Kobijem za moj „Sport“.
Ali da otkrijem, nije to bila ona trema, nelagodnost, ili odbojnost, koju može novinar da oseti pred mučan razgovor sa nekim nadobudnim asom. To je bila „blaga“ panika da kolege pre mene ne potroše sva „moja“ pitanja i šta onda originalno da smislim, a da pri tom i ne lupim nešto na engleskom jeziku.
Drugačijoj vrsti treme nije bilo mesta, jer je pred grupicom novinara iz vodećih beogradskih sportskih medija sedeo vanserijski igrač, ali nadasve dobroćudan dvadesetogodišnji momak, iskrenog, srdačnog, širokog osmeha.
Već tada uzdanica Lejkersa, košarkaški vanzemaljac, a čvrsto na zemlji…
Svo to obezbeđenje, sprovođenje u salu za intervjue, protokol, satnice, „bubice“, slušalice, motorole, i bog zna kako važno osoblje iz organizacije takmičenja najboljih svetskih basketaša, prosto je neprirodno bilo prikačeno za njega.
A kasnog leta 98. atinsko svetsko zlato bilo je još vrelo na grudima jugoslovenskih seniorskih reprezentativaca i naše pitanje na tu temu, uz prigušeno, ali primetno likovanje, bilo je neizbežno…
– Naravno da znam ko je prvak sveta – nasmejao se i pomalo zbunjeno nas pogledao u stilu „pa, zar ste sumnjali u mene?“
I potom, nastavio u razgovoru da potvrđuje privrženost našim asovima i ovdašnjem sportskom podneblju, koja je u naredne dve decenije postajala sve toplija i jača, izražena i u velikom prijateljstvu sa Novakom Đokovićem…
Reklo bi se da takav Kobijev izbor nije bio slučajan, jer je 1996. godine, kao ekstratalentovan momak iz Filadelfije, zauzeo u Lejkersima mesto naše harizmatične legende Vlade Divca, i vanserijskim kvalitetima darivao navijačima Jezeraša nešto novo i nenadmašno.
Na kraju tog predivnog vikenda u Gradu svetlosti, 1998. godine Kobi Brajant, promoter SP u Stritbolu, još jednom je čestitao svetskim prvacima iz Jugoslavije, ovom prilikom basketašima ekipe Mirijevo (Aleksandar Šubara, Njegoš Višnjić, Rastko Svičević, Aleksandar Đorđević i trener Ljuba Milentijev). Ti sjajni momci su pored trofeja i zlatnih medalja, osvojili i nagradno putovanje u Los Anđeles, na utakmicu Lejkersa i jednodnevno, pričali su po povratku, nezaboravno druženje sa Brajantom!
I da ne širim preterano ovo emotivno prisećanje, samo dodajem, makar i ovako taksativno, da mi je Pariz 98. profesionalno ostao u sećanju zbog ovih značajnih momenata: zlato basketaša, upoznavanje Brajanta, trenerskog maga Bože Maljkovića i čuvene košarkašice i sportske novinarke Olge Dode Đoković.
Logično da sam kasnije sa uživanjem pratila dalji vrtoglav uspon Mambe, eto, koristim Kobijev nadimak, mada mislim da je pomalo surov. Koliko odslikava Brajantov ubitačni i ratnički ples među koševima, toliko ne ide uz njegovu sofisticiranu dušu…
Velemajstor pod obručima, sa nepodnošljivom lakoćom je leteo sa loptom, uzleteo do zvezda. I ostao tamo. Od 26. januara, posle Kobijevog kobnog leta magija će potrajati večno…
Ma koliko je sudbina neizbežna, mogla bih sada da pametujem kako bi slavni i bogati, ipak, trebalo u što manjoj meri da je izazivaju privatnim avionima, helikopterima, „ludim“ automobilima… ali tako je, kako je.
I posle prvog šoka, dan za danom, tuga za Brajantom se produbljuje i širi kuglom zemaljskom poput epidemije, a ja u našoj, slavnoj zemlji košarkaškoj krenuh da ispunim jedan dug. Zaputih se ka zgradi na kojoj i dalje stoji velika, doduše, odavno ugašena reklama lista „Sport“. Tamo, gde provedoh više od dve decenije, da u dokumentaciji potražim moj tekstić o Kobiju… Em moj, em zlata vredan i ja ga, u svojstvu prolaznika, dobih, otkupih za tričavih 360 dinara… ma, baš sam dobro prošla.
I vraćajući se sa mesta “zločina“ u mislima na prošle dane, zvuk telefona me odvede u jedan drugi, takođe voljeni grad i prelepi segment moje prošlosti, u Skoplje… Ali, nažalost, kao po izreci, „nesreća nikad ne ide sama“, dok svetska košarkaška porodica oplakuje Kobija, saznah da je i makedonska izgubila najboljeg, a jugoslovenska jednog od velikana.
Blagoja Georgievski Buštur… I ponovo saobraćajna nesreća…
Neminovno se setih studentskih i košarkaških dana u Makedoniji. Kada sam tamo došla, baš na Ilinden 1984. godine, bili su još sveži utisci sa Bušturove oproštajne utakmice i prepričavalo se doživljeno. Učeći tada makedonski jezik, dobro sam upamtila kako je neko citirao Bušturovu dirljivu rečenicu, koju je, kažu, drhtavim glasom, u suzama, izgovorio na svom oproštaju, pred legendarnim reprezentativcima SFRJ i igračima Rabotničkog u krcatoj, staroj, dobroj hali „Park“:
– Da ne beše vas, jas, Blagoja Georgievski, nemaše da bidam Buštur… (Da nije bilo vas, ja, Blagoja Georgievski, ne bih bio Buštur…)
Imala sam kasnije priliku i čast da se uverim u istinitost priča o njegovoj dobroti, kolegijalnosti, neposrednosti i vedrom duhu… Pre svega, u to, koliki je bio šmeker.
Pamtim lepa druženja, poput kolektivnog putovanja u Atinu, 1985. na finale KEŠ, Cibona – Real. Buštur je bio zadužen za dobru atmosferu u autobusu, a u Pireju, u dvorani „Mira i prijateljstva“, tog 3. aprila, slavili smo veliki uspeh jugoslovenske klupske košarke i divili se majstorijama neponovljivog Dražena Petrovića… Dražena, kojeg je, tužne li podudarnosti, takođe odnela saobraćajna tragedija…
Ol stars“ na nebu… nažalost, dugačak je niz slavnih imena…
Ostaju sećanja. Ostaje i neostvarena želja da, kad jednog dana posetim rodbinu u Kaliforniji, preko „srpskih veza“ stignem do Kobija, pokažem mu našu sliku i napravim veliku reportažu…
Ostaje nepregledno bogatstvo emocija, koje nas, ljude od košarke, vezuje za magičnu igru pod obručima. Beskrajna lepota ljubavi i sreće, težina borbe i prostranstvo sete…
Sve to stoički, ponosno i sportski nosimo u duši i čuvamo u srcu.
I na nebu i na zemlji…
Photo: Privatni album